Ђулићи увеоци
Што ме људи гледе тако
Што ме тако прате свуде?
Та пред њима нисам плакô, —
Па што ми се тако чуде?
Ја им нисам приповедô,
Моје боле, моје јаде, —
А лице је моје бледо,
Бледо било од вајкаде.
Ја пред њима нисам клекô,
Нисам прса своја био;
Ја им нисам ништа рекô,
Ја сам хладна стена био.
Ха — осмејак тај ме сећа,
Шта је чудно овим људма —
То је ова кита цвећа,
Што ј’ на мојим виде грудма.
Ох, опрос’те страни људи,
Опрости ми, ледно доба,
Ево скидам с мојих груди
Росно цвеће с — њена гроба.
Ја се нећу китит’ цвећем,
Већ га кидам на оделке,
У књигу га, ево, мећем,
Те ђулиће — те увелке.
— Јован Јовановић Змај