Отаџбина
И овај камен земље Србије,
Што, претећʼ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тамних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кʼо пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно сла́гали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене,
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело, презирућʼ,
Душмана чекатʼ чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема,
Ногом ћеш ступитʼ, можда, поганом.
Дрзнеш ли даље?… Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати…
Алʼ један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
»Отаџбина је ово Србина!«
— Ђура Јакшић