На Липару
Јесте ли ми род, сирочићи мали?
Ил' су и вас, можда, јади отровали?
Или вас је, слабе, прогонио свет —
Па дођосте само, да, кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет?...
Ми смо мале,
Ал' смо знале
Да нас неће
Нико хтети,
Нико смети
Тако волети,
Као ти...
— Ћију ћи!
Моје тице лепе, једини другари,
У новоме стану познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед;
Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се, место срца, ухватио лед.
С белом булом,
Са зумбулом
Шарен-рајем,
Рајским мајем,
Цвећем, миром,
Са лептиром,
Летимо ти ми,
Срца топити...
— Ђију ћи!
Моје тице мале, јадни сиротани!
Прошли су ме давно моји лепи дани,
Увело је цвеће, одбего ме мај,
А на души оста, ко скрхана биљка,
Ил' ко тужан мирис увелог босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.
— Ђура Јакшић