Вече
Као златне токе, крвљу покапане,
Доле пада сунце за гору, за гране.
И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!
У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји... То су уздисаји...
А славуји тихо уз песмицу жале,
Не би ли им хладне стене заплакале.
Немо поток бежи — ко зна куда тежи!
Можда гробу своме — мору хлађаноме?
Све у мртвом сану мрка поноћ нађе;
Све је изумрло. Сад месец изађе...
Смртно бледа лица, горе небу лети:
Погинули витез ено се посвети!...
— Ђура Јакшић