Сунцокрети
У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жеђи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
Шу̂ме у страху свом од мрака:
„Бог је помало све што за̑ри;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!..
„Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало —
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..”
С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.
Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене —
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.
Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.
— Јован Дучић