Јабланови
Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, кȏ слутње; и снови
У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Кȏ олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.
Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Кȏ потоњи човек. Земљом према, мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим,
Себе, и ја стрепим сȃм од своје сени.
— Јован Дучић