Јефимија
Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.
Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.
Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,
И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калућерским велом!
И осећам тала да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над племеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче ...
— Милан Ракић