Улцињ: Историја
Почетком 7. вијека, византијска провинција Превалитана, којој је припадао и древни Улцињ, опустошена је од стране Авара и Словена, а домаће романизовано становништво се највећим дијелом повукло у приморске области. Иако је у то вријеме пострадао, Улцињ није сасвим запустио, већ се током 8. и 9. вијека постепено обнављао.
Почетком 10. вијека, Улцињ је још увијек био изван домашаја византијске Драчке теме, која је према сјеверу допирала само до града Љеша, али већ средином истога вијека, у вријеме настанка историографског списа De administrando imperio, Драчка тема је на сјеверу поред Љеша већ увелико обухватала и градове Улцињ и Бар, на граници према српској кнежевини Дукљи.
Почетком 11. вијека, у вријеме јачања византијске власти током позних година владавине цара Василија II (ум. 1025), Улцињ се и даље налазио у саставу Драчке теме, све до [[Српски устанак (1034—1042)
|српског устанка]] под дукљанским кнезом Стефаном Војиславом око 1035. године, чиме је започет процес потискивања византијске власти према југу.
Крајем 12. вијека, Улцињ је заједно са осталом Зетом потпао под власт великог жупана Стефана Немање и од тада се налазио у саставу српске државе Немањића, све до друге половине 14. вијека, када је потпао под власт српске властелинске породице Балшића. Ђорђе Немањић, унук Стефана Немање је владао у Улцињу. Константин Јиричек је записао да је Ђорђе од 1208. имао краљевску титулу, али је у Улцињу 1242. столовао само са титулом princeps Dioclie.
Млечни су 1405. годие први пут освојили Улцињ, али су га већ 1412. године морали вратити Балшићима. Град је поново потпао под млетачку власт 1421. године. У вријеме када се највећи дио Зете налазио у саставу Српске деспотовине, а потом и државе Црнојевића, Улцињ је остао под млетачком влашћу.
Улцињ су 1571. године од Млечана преотеле Османлије, а град је потом утврдио злогласни гусарски вођа и алжирски вицекраљ Улуч Али, пореклом из Калабрије, као упориште за гусаре из северне Африке. Становници Улциња користили су мале, али за маневрисање погодне бродове, углавном такозване фусте (лађе с две катарке и троуглим једрима) и бавили су се истовремено и пиратством и поморском трговином. Млечани и остали јадрански суседи често су тешко могли да разликују праву намену улцињских бродова. Међутим, у 18. веку поморска трговина добија преимућство над гусарењем.
Према одлукама Берлинског конгреса 1878. Плав и Гусиње су требали припасти Књажевини Црној Гори. Услед отпора месног становништва, италијански велепосланик у Цариграду Луиђи Корти је предложио да се уместо области Плава и Гусиња Црној Гори припадне појас око Цијевне али је и ту отпор месног становништва спречио припајање ове области. Као компромисно решење, Енлези су предложили да Црна Гора добије Улцињ с приобаљем све до реке Бојане. После тога, 26. јуна 1880. године, велике силе траже од Турске да или спроведе предају области око Цијевне или прихвати нови предлог. Османлије 19. августа изражавају спремност да предају Улцињ. Улцињ је тада био град, с претежно муслиманским становништвом. Чим је објављена планирана предаја територије, у Улцињу је образован Комитет Призренске лиге који одмах преузима власт у граду. Извршене су и припреме за његову одбрану. Како османска регионална власт није ништа предузела да Улцињ преда Црној Гори, велике силе се одлучују да демонстрирају снагу своје флоте. …