Ђаковица: Историја
Град је добио име по мало познатом господару и вазалу Вука Бранковића — Јакову, који је овде имао свој посед. Сачуван је његов новац са натписом „Иаков“. Изведено је из тога "Ђаков".
Ђаковица се као насеље градског типа формирала у средњем веку. Њен географски положај је био веома погодан за каснији напредак занатства и трговине. Налазила се у 19. веку на обе обале "Реке", која протиче кроз место, и ту је било 1900. године 12 мостова "добро утврђених".
У опширном турском попису из 1485. године Ђаковица се помиње као село са 67 домаћинстава и сеоским попом. Сва лична имена у том попису су српска, осим два која су можда албанског порекла.
Од 16. века, од доба обновљене Пећке патријаршије, постојала је у Ђаковици Црква Успења Богородице, као метох манастира Дечана, чији је ктитор Стефан Урош III Дечански. Од ње највероватније потиче и велико звоно са натписом на грчком језику, које се данас чува у ризници манастира Дечана. То је мала приземна правоугаона грађевина. Зграда црквеног конака представља леп примерак старе градске приземне куће 19. века. У цркви се чувала вредна збирка икона и црквених предмета и сасуда из 18. и 19. века. Својом уметничком вредношћу посебно се издваја окована икона Успења Богородице из 17. века. Ова црква је регистрована као споменик културе крајем 1967. године.
Развој града може се пратити од краја 16. века, од времена настанка најстарије очуване грађевине, Хадум-џамије, око које је формирана чаршија. Остале очуване грађевине су с краја 19. или из прве половине 20. века. Поред џамије у истом комплексу налази се мектеба, библиотека и мање гробље. Доста касније, у истом комплексу изграђени су ханови за трговце и путнике, а постојало је и турско купатило, које је срушено. Урбанистичка целина старе чаршије уписана је 1955. године у регистар споменика културе Србије.
У Ђаковици је било седиште кајмакама (среског поглавара) и суд, затим касарна, пошта и телеграф, те општинска зграда. Чаршија се делила на више делова; на десној обали су Главна и Житна, а на левој - Мала, Дрварска, Ћеримова и марвена. На обали реке налазила се 1900. године Фабрика за "чињење коже" (табакана) и неколико "простих" млинова. Има неколико великих кућа "кула" у којима живе беговске породице: Риза бег, Џеладин бег, Шериф бег, Ахмед бег, Рустем ага, Сулејман ага и други.
У 18. веку ту је радила српска православна Богословија.
Прва српска народна школа почиње рад 1829. године (или 1825)заслугом Хаџи Захарије Дечанца, Србина који је био митрополит тадашњи. Он је срео у Белом Пољу Србина из Аустрије Петра Манојловића и упутио га да буде први учитељ у Ђаковици. Он је заиста дошао и три године радио, док није рукоположен за свештеника. Након њега узет је нови учитељ Тома Николић из Пећи, који је у месту провео деценију. Трећи је такође био из Аустрије Србин, Јеротије који се после закалуђерио. Он је био са много заслуга за манастир Пећку Патријаршију јер је доста градио. Нови је стигао, али кратко био Тодор Војиновић из Пећи. Онда су ту кратко, заредом три учитеља из Аустрије. Учитељ Петар који долази за њима је имао песничког дара; једну песму намењену поп Стевану Нешовићу објавио је српски лист у Цариграду. Између 1859-1862. па након паузе (време Павла Јовановића) опет 1865-1867. године ради мештанин Јаков Тонић. Дуго је остао Пећанац, Риста Николић (1869—1883) као и Коста Малиташевић из Велике Хоче (1883—1888). Када је 1889. године у место дошао учитељ Радован Николић из гусињског краја створили су се услови за отварање и женске школе. …