Гњилане: Историја
У средњем веку град се звао „Морава” и био је велики трговачки и занатски центар. У Гњилану су често боравили српски владари, па је и први писани помен о њему, из 1342. године, непосредно везан за боравак краља Стефана Душана. Под данашњим именом град се први пут помиње крајем 14. века у повељи српске кнегиње Милице, жене кнеза Лазара.
У турском катастарском попису — дефтеру из 1455. године помиње се под именом „Гњилан” и наводи се да у селу има 41 домаћинство са српским становништвом, на челу са попом.
Од средњег века у Гњилану је постојало неколико цркава. Једна црква је вероватно била посвећена Свете Петки, пошто се место где се налазила још дуго по њеном рушењу звало „Петковце”. Манастир Светог Јована, на падини села Божевца, имао је бројно братство, што потврђују остаци веома великог калуђерског гробља. Средином 18. века Турци су разорили манастир (или „Арбанаси” 1780.) и на том месту основали садашњу варош.
Године 1861. на темељима старије, омање цркве у центру Гњилана, саграђена је велика црква Светог Николе. У темељ цркве је узидано камење које су Срби доносили из села Божевце код Косовске Каменице. Камење доношено је са брда Оџин Камен. То су остаци некадашње цркве и остаци тврђаве Прилепац у којој је рођен кнез Лазар Хребељановић.
Она је више пута страдала у пожарима, а једном је изгорела до темеља. Било је то 1892. године, али је већ 1900. године освећена након потпуне оправке. Последњи пут је обновљена 1983. године. Данас се у њој чува лепа збирка икона, књига и црквених сасуда.
Српска школа — зграда (дом просвете) је подигнута 1895. године. Стара школска зграда била је ниска и јако опала. Нова је требало да се гради (на месту старе) када је добијен царски ферман и скупљен материјал, али тада је изгорела црква (1892). Иако их је то помело, мештани Срби су ипак кренули са градњом школе, да се не би губило време тражења фермана за оправку цркве (дома молитве). Градња школског здања је трајала годину дана, а опремање унутрашњости и улепшавање се наставило даље. Гњиланци су повећали број учитеља, сразмерно броју школске деце. Такође су основали хуманитарно удружење названо „Љубав”, које ће водити сталну бригу о школи и ученицима. У удружењу је 1900. године било 60 редовних чланова, а број чланова и друштвени капитал су стално расли.
Постоје више предања о пореклу назива. Током шездесетих година 20. века записана је и објављена легенда о постанку Гњилана, по којој је добило назив по ковачу који је правио огњила. Код старијих људи је постојало предање да је место где се налази центар града било веома мочварно, тј. гњило, са много блата, па отуда назив за Гњилане. Према предању највише раширеном код Албанаца, Гњилане је основао 1750. године Бахти-бег Џинић, па отуда код њих у новије време назив „Gjilan” (Ђиљан), док је код староседелаца Арбанаса био сачуван стари назив „Gilan” (Гилан), који користе и староседеоци Турци. Међутим, први подаци који се односе на постојање насељеног места на том подручју се појављују већ у првој половини 14. века и то у доба владавине цара Стефана Душана, који је и посетио Ружицу (како се у то време звало Гњилане) негде око 1351. године и прешао преко чувеног Маскетаровог моста на реци Добруши, у центру града, и тако занавек обележио историју овог српског места. У то време (14. век), у близини Гњилана, у утврђењу Прилепац, рођен је кнез Лазар Хребељановић, који се 1389. године, у боју на Косову, супротставио исламском надирању. …