Подујево: Историја
=== Антика ===
Почетком 1980-их, у селу Главник надомак Подујева истражено је мање римско насеље са некрополом - Винденис. Насеље је смјештено у самом залеђу лијеве обале Лаба. Готово највећи дио ових истраживања одвијао се на некрополи, гдје је шездесетих година 20. вијека случајно откривен мермерни саркофаг, у који је била положена млада женска особа са раскошним златним накитом. У самом насељу, истраживања су била усмјерена на ископавање луксузне стамбене грађевине која се састојала од више различитих просторија, међу којима се налазила и одаја са подним мозаиком на којем је представљен Орфеј.
На први помен овог насеља у античким изворима наилазимо код Птоломеја, у његовом дјелу Географија из друге половине 2. вијека, гдје га он, набрајајући насеља у Горњој Мезији, наводи као - Венденис. На другој, нешто млађој карти из прве половине 4. вијека, непознатог римског картографа, која је у литератури позната и као Појтингерова карта, оно се у набрајању станица на путу Литус-Ратиариа наводи као Винденис.
Подујево се као велико село у турском тефтеру пописа области Бранковића 1455. године помиње као село са 43 српске куће, попом Степаном и његовим братом Петром, на челу списка. Под истим именом јавља се и у попису Вучитрнског санџака 1487. године. У Дубровачком архиву чува се податак да су 1660. године дубровачки трговци куповали вуну у Подујеву. Године 1806. у Првом српском устанку Станоје Главаш је од Прокупља продро до Подујева где је подигао шанац према Турцима. Тада се из места и околине повлачи скупа са српском устаничком војском и део локалних Срба, а убрзо након 1878. готово све Србе из Подујева и околине протерују Мухаџири ,пристигли тада из топличког и врањског краја. Српска војска је, у Првом балканском рату, према писању Српских новина, ослободила Подујево 21. октобра (по јулијанском календару 7. октобра) 1912.
Непознато је место где се српска средњовековна сеоска црква налазила у тадашњем селу Подујеву. Највероватније је да је била на садашњем брду Мерћезу које су Турци претворили у тврђаву и граничну кулу. После Првог светског рата на брду је подигнута нова црква која је посвећена Св. Илији. У Другом светском рату албански фашисти и Немци су срушили њено кубе и оштетили је. Црква је обновљена 1971. године. Овде се налази и Црква Светог Андреја у Подујеву.
Основна школа у Подујеву отворена је 1921. године. Први учитељ био је Божо Шолак.
Указом Краља од 31. марта 1922. године насеље је добило статус варошице.
Током Другог светског рата део подујевског среза припао је немачкој окупационој зони, док је други део припао италијанској окупационој зони, а након првобитне капитулације фашистичке Италије Немци потпуно преузимају власт. Знатан број локалног албанског становништва прикључио се СС дивизији Скендербег попуњеној искључиво Албанцима. После преласка Бугарске на страну Антифашистичке коалиције 1944, НОВЈ и Бугарска отаџбинска војска заједно су ратовале против немачких и албанских војника. Друга бугарска армија је 4. новембра 1944. заузела Подујево. Током Другог светског рата српску цркву у Подујеву су опљачкали и демолирали Албанци. Уништавана су гробља и Албанци су пуцали пушкама кроз цркву. Након рата притисак на српско становништво је био велики па је из подујевског краја 1959. године отишло 22 српске и црногорске породице, а следеће 36. Покушај повратка у рату расељених Срба био је безуспешан јер их су их локални Албанци у свакодневном животу готово листом бојкотовали али и на разне начине саботирали. …